Dan kada je priroda pobedila zlatnog dečaka

Dan kada je priroda pobedila „Zlatnog dečka“

Meč između Oskara de la Hoje (Oscar De La Hoya) i Menija Pakjaa (Manny Pacquiao) iz 2008. godine s pravom je nazvan „The Dream Match“ (Meč snova). Zaista, sa jedne strane stajao je De la Hoja – olimpijski šampion, vladar šest težinskih kategorija i čovek koji je rušio veličine poput Hulija Cezara Čaveza i Pernela Vitakera. Sa druge strane bio je Pakjao, tada već na putu da postane šampion u neverovatnih osam divizija.

Obojica su žive legende boksa, sporta, ali i duhovnosti i samog života. Izlišno je ponovo nabrajati šta su sve osvojili, koga su pobedili i sa kim su delili konopce. Oni su borci koji su obeležili živote svima nama koji smo imali sreću da njihove mečeve posmatramo sa dovoljnom dozom razumevanja za ono što se u ringu zapravo dešava.

Strah i agresija: Najbolje sluge i najgori gospodari

Ono što izdvaja istinske šampiončine od prosečnih boraca jeste kontrola nagona. Obojica su napadala svoje protivnike bez da ikada dozvole sirovoj agresivnosti da ih obuzme i slepo vodi kroz borbu. Oni su znali kako da prirodnu agresivnost – koju svi nosimo u sebi – zauzdaju i jašu na njoj onda kada bi svi ostali odustali.

Često se pitamo: ulazili su u brutalne razmene sa drugim šampionima, kako se nisu plašili? Naravno da jesu. Ali i strah je bio njihov sluga. Stara izreka kaže da su vatra i voda najbolje sluge, a najgori gospodari. Međutim, vatra i voda su ništa u poređenju sa agresijom i strahovima – ukoliko uspemo da ih kontrolišemo onako kako su to radila ova dva velika šampiona.

Njihove kretnje sa jedne strane ringa na drugu, u potrazi za pravim uglom, napred ili nazad, nisu bili vođeni panikom ili besom. Kontrolisani strah i agresija su ih zapravo ubrzavali, ojačavali im udarce i primoravali ih da ponove tehniku još jednom – čak i onda kada deluje da u plućima i mišićima nema više ničega. Sve ono što su sa trenerima mukotrpno uvežbavali – tehniku, taktiku, reakciju – strah i agresija kod njih nisu ometali, kao što je to najčešće slučaj. Kod njih su sve to činili delotvornijim i ubojitijim.

Ne postoji sport koji toliko prilazi samoj srži ljudske prirode. Boks iz nje bira ono najbolje, dok sve ostalo stavlja u službu vrednosti koje promoviše. Bokseri, sudije, promoteri i predsednici federacija su samo ljudi i svi mi grešimo. Ali boks kao sport ne greši. On promoviše hrabrost, čojstvo i junaštvo u najizvornijem i najprirodnijem obliku – kao sposobnost da se zauzdaju sopstveni demoni.

Trenutak kada je najveći šampion predao meč

Vratimo se samom meču. U ring je De la Hoja ušao sa 35 godina, dok je Pakjao imao 29. Oskar je drastično spuštao kilažu, dok je Meni skočio za čak dve težinske kategorije. Možda ga je De la Hoja jednostavno i potcenio, posvetivši se više biznisu i promociji nego samom boksu, ali u tom ringu on više nije mogao da parira Pakjau – ni brzinom, ni energijom, ni preciznošću, a ni volumenom udaraca.

Posle osme runde, vidno slomljenom De la Hoji, trener Anđelo Rejes (uz savete Nažima Ričardsona) u uglu je rekao: „Prebrz je... Da li da prekidamo?“

Taj momenat nikada neću zaboraviti. Gledao sam milion mečeva, od najviših do najnižih nivoa takmičenja. Borci se teško mire sa porazom. I sam sam gubio prekidom više puta i nikada to nisam svesno prihvatao; uvek sam tvrdio da mogu da nastavim, čak i onda kada nisam jasno video protivnika ispred sebe.

U ovom momentu, jedan od najvećih šampiona u istoriji sporta predavao je meč. To je toliko redak i monumentalan trenutak da je sam po sebi zaslužio svaki tekst koji mu je posvećen. Način na koji je taj ugao predao borbu zaslužuje mnogo više značajnih reči nego što ja umem da sklopim.

Instinkt prirode: Kada borac više ne krene napred

Kada ga je trener pitao da li da nastave, De la Hoja nije rekao „prekidaj“. Naravno da nije izgovorio ni „ne mogu više“. Ali nije odreagovao nikako. Taj muk i odsutnost bili su jasan znak treneru da je velikom šampionu dosta. Ne samo za taj meč – Oskar se zvanično penzionisao nekoliko meseci kasnije.

Svako ko je, nažalost, imao priliku da gleda borbe pasa, zna za onaj ključni momenat kada ih handler-i razdvoje u različite uglove ringa (na primer, kada se „upecaju“ pa zubi jednog prođu kroz usnu drugog). Kada se psi nađu u suprotnim uglovima i sudija da znak da ih puste, onaj pas koji ne krene silovito ka drugom – izgubio je.

Oskar de la Hoja u tom prelomnom trenutku na stolici nije krenuo ka protivniku. Njegov trener je to osetio i bacio je peškir. Jedan od najvećih šampiona, čovek koji je dve decenije koristio sve što nam majka priroda daje kako bi bio na vrhu, na kraju se predao na najprirodniji mogući način. Jednostavno nije zakoračio napred.

Veličina ovog istorijskog momenta nije u samoj predaji Oskara de la Hoje. Potrebna je, zapravo, jedna takva veličina i jedan tako monumentalan slom da bi svima nama obasjao i naglasio one sekunde u kojima se šampioni izdižu iznad sopstvene prirode. To je sam po sebi beskonačno težak, sizifovski posao. Pogotovo kada si svestan da će te priroda na samom kraju ipak staviti pod svoje – i vratiti na mesto koje ti je rođenjem dodeljeno.